U bezviznom režimu sve je bezveze
Od kad sam se rodio najbolje sam radio dok sam dojio. Evo 50 godina imam, a samo sam u prve dvije bio odličan u svom poslu: odličio sam sisao i kakao. A poslije toga je sve krenulo naopako. U školu su me primili samo da bi se druga djeca imala kome rugat. Ne znam jesam li dobio više jedinica ili
degeneka, ali matematiku sam skužio tek sa pedeset godina: danas znam da je jedan + jedan = vazda u minusu.
Što se minusa tiče, u minusu je i država, samo što država nema ženu kao što je ja imam. Moja mi vazda kuka kako ćemo od utorka. Zato predlažem državi da se ženi, pa se neće olako zadužiti.
Moja je žena, srećom, bar kako ona kaže, iz dobrostojeće familije: svi su joj u familiji imali noge. Ja nisam iz dobrostojeće familije: moja je familija bila puzeća sa babine strane gdje su odreda često svraćali u birtiju.
Ja se zato čudim što se svi biju da se dobije ovaj bezvizni režim. Kontam, tek smo onda nadrpali: možemo ići gdje ho'š, a nemamo kud ni s čim ni kako. A svakako nam je bezveze.
Kažem neki dan na jednom sijelu: sva sreća da sve više ljudi ostaje bez posla. A ono svi skočiše na mene, kažu, budalo i dušmane jedan, kako ćeš to kazati. Pa lijepo, velim: ko da su do sada i imali posla. Ma joj bolan, samo preko veze dobijali besposlene poslove.
Iznenadio sam se kad sam čuo da je kladioničarska mafija u velepnoj Evropskoj Uniji namještala utakmice: bogami, kod nas mafija namješta vile i stanove, vikendice i hotele.
Sretne me neki dan jedna starija postarija gospođa i pita: izvinite, nisam odavde, je li ovuda ide u penzijsko. Jeste, gospođo, velim, samo pravo i nećete pogriješiti. He, he, otiće u penziju za jedno sto godina kud sam je poslao.
Ali zato se ja pitam bi li u penziju?! Em te baš briga za sve em svih briga za tebe. Ali, opet, kontam, još sam u snazi: tek mi je pedeset i neka, možda bi mogao još ponešto.
Idem sa ženom kroz trgovački centar i ona mi pokaza kabinu: hajde bolan da probaš potkošulju, evo, uđi u kabinu. Ma jok, reko, ja ti samo mogu probat čarape za glavu. Jedino sam ti spreman za pljačku. A ova potkošulja što je imam je meni zakon. Što zakon – pita ona. Rekoh, zato što je puna rupa.
Neki mi dan dođe od frizera i kaže: Jesam li lijepa? Samo četredeset maraka za hladnu. Četrdeset?! Za hladnu? Pa ja sam ti mogao bona staviti i hladnu i zimsku i lance za te pare!
Zove me neki dan neka raja, hajde kažu dođi, evo pravimo grah sa kobasicama. Ma rekoh, isto mi i žena radi, napravila grah, a kad sam je pitao za kobasice, rekla: izvadi sebi iz gaća.
Inače, u mojoj se kući često jede meso: dva put godišnje. Pa nas strah da ne dobijemo masnoću. Posebno me strah za ženu da ne dobije kravlje ludilo. Mislim, kravlje je dobila, samo još fali ludilo.
