Ljudski mozak je stvarno cudesna tvorevina. Ne postoji ni jedna memorijski disk ili karta na svijetu koja moze primiti vise podataka I memorisati sve te primljene podatke, vjeke vjekova. Ali bas sve. Ne postoji selekcija, ovo hocu upamtiti, ovo necu. Onda, kad ti stogod zatreba, samo kliknes na podatak I eto ga odmah u punoj velicini, ja pjesma, ja slika, ja kompletan film. Kad zatreba sjetis se svega. Ponekad nije bas sve jasno I cisto, ali supstanca je tu. A bogami ponekad ti iskrsne neki podatak iz memorije koji niti si htio niti zelio, ali ti iskrsne pa se mucis I boris sa njim. I pitas se, pa zasto mi je bas sad to trebalo pasti na pamet. A moze tako neki podatak lezati godinama, nedodirnut, nedotaknut, a kad zatreba eto ga zacas. Podaci memorisani u mozgu ne mogu struhnuti. Doduse I tu postoji funkcija: izbrisati neopozivo. A kad ti takav podatak nekada ponovo zatreba mucis se belajises, I naravno potrazis pomoc kod jarana, da li mozda taj podatak postoji u njegovoj memoriji. Interesanno, ako se neko drugi sjeti podatka, vas podatak koji ste izbrisali autiomatski ozivi kao da ste ga prekopirali sa jedne memorije na drugu. Nazalost nauka jos nije dosegla taj stepen razvoja da se kompletna ljudska memorija moze kopirati na vanjski disk i nastaviti koristiti dalje. Kako bi to bilo lijepo, ne znam, a mozda i ne bi, da je neko mogao kopirati memoriju jednog Ajnstajna, ili Tesle, ili Mocarta, a bogami i memoriju jednog Kulje Vladica.Ddoduse za njegovu kompletnu memoriju ne bi trebali gigabajti, nego samo megabajti, ali I to bi bilo dovoljno, ikad bi se ta memorija mogla prekopirati nekom novom deckicu, fudbal bi bio neunistiv, a mozda bi radjeni mogli i do krova Evrope.
E sto ovo sve napisah.
Muce me ponekad neki podaci iz moje memorije. Tu su a nisu mi jasni, nisu mi cisti. Ma nije mi interesantno ono cega se sjetim ko s nokta. Zulja me ono sto je nepotpuno, nedpunjeno ili nedovrseno. Mozda je takvo bilo i kad je memorisano. A dobro je kad ti neko bar malo pripomogne. Naravno ukoliko imas takvog. A opet najdraze mi je kad se prisjetim necega za sta nisam uopste znao da mi je memorisano u memoriji.
Smail Spago
Neki dan doduse zu malu pomoc mojioh prijatelja, prisjetih se omladinskog kupa BiH u fudbalu, hiljadu devetsto sezdeset i osme, omladinaca Lokomotive. Svi mi bili raja od prvog do zadnjeg. Otisli na Kosevo, pobjedili Sarajevo jedan nula. Gol dao Matrak. A interesantno uz taj oficijelni podatak sjetih se kako je Matrak zakasnio na autobus u Mostaru. Cekali ga malo, nema ga, i autobus i igraci i Fika posli. Oni otisli, a Matrak na stanicu. Uzeo redovni bus pa za njima. Pa u Sarajevu sa stanice taksijem na Kosevo. Igraci se vec bili skinuli. Zagrijavali se na terenu, kad je Matrak stigao. Naravno svima je pao kamen sa srca, jer je Matrak bio prvi strijelac omladinske lige. Svima drago a Mosi Samardzicu krivo. Mosa je bio rezerva Matraku. On je jedini bio prifitirao od Matrakovog kasnjenja na autobus. Radovao se da mu se tako iznenada ukazala prilika da zaigra, I to na Kosevu u polufinalu. Ali kako je Matrak stigao, on je morao ponovo na klupu. Matraku i Lokosima se eto posrecilo. Put u Banja Luku na finale sa Borcem bio je otvoren. Tamo su Lokosi ponovo trijumfovali sa tri jedan i prvi i jedini put u historiji plasirali se na finalni turnir u Borovu…
Memorija ozivjela, memorija osvjezena…
