Susret sa samim sobom – Zdenko Bošković

prilog iz Nove Slobode:

http://www.novasloboda.ba/clanak/citaj/6261/zdenko-boskovic-susret-sa-samim-sobom

 

Susret sa samim sobom

Sjedim ispred Gadske kavane u Bogodolki (neko se i sa ovim našalio) pijem Koktu i razblažujem je Radoboljom. Promiču sjećanja k'o auta na Rondou, zastanu, zavrte se i onda odu prema Balinovcu, Dispanzeru, Đačkom domu, Starom Veležovom, prema Pijesku il’ Prvoj osnovnoj…
Idu misli onako lijeno i gordo, k'o mlade Mostarke iz škole, kraj platana ka Domu omladine i Gimnaziji kroz park bosonoge po prašnjavim stazama, zaljujaju se na klackalici, napiju se vode iz kamene česme i zalutaju negdje na putu do Petice kroz Ričinu il’ zamaknu u Cernicu.

Preko puta u Restorana Rondo puno svijeta poznata. Franja Aničić naslonjen na drveni zid pita Ismu Tucu: „Kako Isma, danas?”

„Dobro”, odgovori Isma.

„Kako ti vazda, dobro, majka mu stara?”

Isma ništa ne odgovori, uđe unutra. Studenti što sa Franjom sjede, zasmijaše se.

„I da nastavim gdje sam stao”, reče Franja. „Sjedim ja za klavirom i sviram Šopena. Ma šta zna seljanka šta je Šopen.

Ona bi se sa mnom svađala, ko’ đe si bio, šta si pio?, a ja jok.

Šta meni to treba. Ja sviram Šopena, a ona histeriše: Prestani, prestani luđače.

Kad na vrata banuše dvojica drugova da me vode.

Gospođa Zdenka zvala stanicu „Franja poludio, svira Šopena”, Šta znaju seljaci šta je kultura.

Nisam se opirao velim samo „Vodite Drugovi.. ”

„Izvinite gospodine Franjo”, kaže milicioner.

„Nema problema služba je služba“, velim i, ” sad ću ja samo da se obujem”.

„I pravac bogami Jagomir…”, otpi Franja lozu iz čokalja.

„Gospodine Franjo”, reče jedan student, „ja vam se moram izviniti”.

„A za šta mladiću?”, ravnodušno će Franjo.

„Sad je i mene stid, ali moram vam reći da smo vam neku veče miješali pića. Poručivali lozu, konnak, votku…”.

„I”?

„I vi ste sve popili. Izvinite i mi smo bili pijani”.

Franja ga pogleda, povuče dim i reče:

„Mladiću moj fini, pijancu se ne izvinjava, pijancu se toči”.

Nasta tišina i Franja otpi još jedan gutalj, gledajući kroz platane prema Humu.

„Nego, šta bi u Jagomiru, gospodine Franjo?”

„Šta će bit’, u dva tamo stigli, u četri me otpustili. Poprič'o sa profesorom, ovako k'o sad s tobom. Vidi čovjek šta vidi. Ne sjede tamo hajvani već doktori, profesori, primarijusi, razlikuju umjetnost od mahnitluka. I ja sa onom jstom dvojicom nazad za Mostar. Vozite drugovi.

I pitaju me oni kad smo stigli: „Gdje da vas odvezemo gospon Franjo?“

Velim ja: „Šta pitaš, tamo gdje ste me i pokupili tu me i ostavite, na Rondo?”

Studenti se pogledaše i ne rekoše ništa, pokušaše da dokuče poentu.

Za stolom do njih, Miro Bruh igra šaha sa Profesorom. Oko njih par kibicera.

Stolu priđe čovjek sa autobuske stanice. Miro ga zraknu preko oka i reče:

„Šta je kume, pobježe ti pruga….?”

Vidi čovjek, nije mu tu mjesto i vrati se na čeku.

Miro duma, duma …kad odjednom skoči sa stolice i nako goropadan zaigra oko stola „Joj, joj šta ću ti sad uradit”

Sad je gledao njega i ko je htio i ko nije htio. „Šta ću ti uradit majko moja mila”!

Uđe u restoran i vrati se za sekund, nosi u ruci mašice, nage se nad šahovsku ploču i teatralno, polagano, uze vrhovima mašica bijelu kraljicu, podiže je da je svak vidi i trehnu je od zemlju.

„Đe si Zdena, okle tebe u proljeće?“, pozdravi me stara raja.

„Evo doš'o da trešanja nazdravim.

„Ajd, sjedi“.

„Neću, nemam vremena, drugi put“.

„Ajd, fino da si se javio, vidimo se“.

Na trgu pred Kosačom bijesna auta poredana.

Izlaze svatovi. Mlad lijep bogat svijet, veseo.

Kaže konobar: „Ženi se sin nekog gazde kafića”.

Svatovi objesno zatrubiše, začevrtaše se na Rondou i isčezoše.

Tišina. Gledam preko puta zdepasta viteza Kosaču. Onako kamen on, gleda me bezobrazno i hladno i čini mi se da čeka samo da krivu zucnem da mi frcne glavu, njegovijem svijetlim oružjem.

Kažu da je svašta radio da bi Ercegovina opstala. Nije štedio ni sebe ni druge…

Neka zlokobna tišina. Nigdje nikog. Gdje je konobar?

U to se razleže moćan glas „Čuj ti tamo, što pišeš, zapiši ovo što ti kažem“.

Kontam neko me loži.

“Ja HERCEG STJEPAN KOSAČA naređujem da se kafana na Rondou vrati na njeno mjesto. Oni koji budu moju volju osporavali, gorit će u ognju pakla nebeskog“.

„Jesi zapisao?”

Još ništa ne odgovaram, barem ništa ne rekoh, a on k'o da me čuo šta mislim.

„I nemoj ništa da se podrazumjeva,već od slova do slova kako sam rek'o”.

Kraj stola konobar se stvori

„Zvali ste, gospodine Pisaru?”.

Okle on zna da sam pisar Ercegov postao?

„Daj naplati. Kokta i voda”.

„Gospodine, namještenici Hercega Stjepana nit plaćaju, nit polažu nikome račune”.

„Mašala, onda ništa, hvala i doviđenja”.

Ja fina posla, Bože moj, gdje ranije ne sjedoh ovdje…

Niz ulicu me ljudi susreću i pozdravljaju

„Dobar dan, Pisaru”……“ Kako ste, gospodine Pisaru? ”

I ja otpozdravljam…..

Mala je ovo čaršija. Sve se brzo sazna. Ne do Bog da sam zla činio.

Je l’ ja ovo samo mislim i na glas zborim,..da nisam ….prolup'o?

Zdenko Boskovic

Komentariši