Zemlja u kojoj se osecam kao kod kuce… Toplota. Srdacnost. Ususkan osecaj. Mir.
Zemlja u kojoj ti komsija, bez obzira da li se poznajete licno, ukoliko zivi u tvom naselju – kaze ‘hello!’.
… je svaki travnjak/cvecnjak uredjen do savrsenstva i gde je na kruznom toku posadjeno cvece.
… sam videla narcise uz autoput. Citavom duzinom.
… kada udjem u prodavnicu, prodavacica mi kaze ljubazno ‘hi!’ i ne dahce mi za vrat , misleci da hocu nesto da ukradem. Obrati mi se samo ako je nesto pitam. Opet – vrlo ljubazno.
… u autobusu, ukoliko nemam dovoljno sitno za odredjenu destinaciju, dobijem racunce na kom pise koliki je moj kusur i kad skupim dovoljno tih papirica, mogu svoj kusur da podignem. Da. Ne salim se.
… ljudi jedni druge u saobracaju pustaju. Ne trube – ali NIKADA. Cekaju. Pogotovo imaju strpljenja ukoliko na kolima vide oznaku L (pocetnik).
… u svakom redu (a koji nece potrajati dugo), svi strpljivo cekaju bez histerije.
… sam dobila licnu kartu za svega pola sata.
… ako je jedna traka zauzeta, jer se ljudima priparkiralo bas tu (a ne mogu nikako drugacije), ostatak kola koja prolaze , strpljivo ce se propustati i cekati, ne trubeci.
… na terasi ne smem da susim ves, jer to narusava izgled naselja.
… ‘socijalne’ zgrade (one u kojima zive socijalni slucajevi) izgledaju kao bolje zgrade/naselja u Srbiji.
… kada izadjemo u grad, nikada me niko popreko ne pogleda. Svi su veseli, pijani (pa, to su Irci :D) i uvek, ali uvek ti kazu ‘I’m sorry’ ukoliko te zakace prilikom prolaska pored tebe u guzvi.
… takodje, na bilo kom mestu, ljudi ce ti reci ‘I’m sorry’ ukoliko te makar samo okrznu. I ‘Thank you’ je najobaveznije moguce – kad god to bilo prikladno. I ne, nece ga zaboraviti.
… sam jednom ostala sama, dok mi je muz otisao po pice i dva momka su me ljubazno pitala ‘Are you from Dublin?’ , a da me nisu uhvatila za bilo koji deo tela. I ispostovali moju zelju da ne razgovaram previse.
… skoro svaki posao mogu da zavrsim preko maila ili telefona.
… sam overu diplome od strane ministarstva za obrazovanje zavrsila za 15 min.
… pri ulasku u prodavnicu mi niko nikada nece reci – ‘daj da pogledam sta imas u kesi koju nosis’ ili ‘ostavi torbu na ulazu’, niti pri izlasku – ‘daj da vidim sta imas u torbi’.
… smo otisli u IKEA posle 6 meseci (jbg, nije se imalo vremena :D) od kupovine nekih sijalica za koje smo ustanovili da nam ne odgovaraju, i ljudi su nam opusteno dozvolili da ih vratimo. I ne – nisu nas pitali zasto nismo do sada dosli. I ne, nisu se drali.
… kada izadjemo, ja mogu da ostavim svoju torbu pored stola gde sedimo. I – niko je nece dirati.
… ljudi imaju naviku da drze kola otkljucana.
… komsije su ostavljale mom muzu kljuc od stana, iako ga ne poznaju dovoljno. Poverenje gradi sve. Zar ne?
… se nigde u zatvorenom prostoru ne pusi. I nema onih koji to krse.
… u prodavnici , mozes sam svoje proizvode da check-iras i da doneses zbir na kasu i samo platis.
… u toj istoj prodavnici/supermarketu/bilo cemu slicnom nikada i niko ti nece reci – ‘izvin’te nemam sitno, moz’ zvaka?’. Uvek se ima sitno. Do poslednjeg centa.
… je moj muz ostavio (zaboravio) jaknu u lokalu i nakon par sati je nasao na istom mestu.
… ti niko nece ‘skratiti’ pice.
… ukoliko treba da ti saopste nesto lose, to ce uciniti maksimalno pazljivo. Sa ogromnom dozom postovanja i da te ne povrede.
… u klubovima, u wc-u postoji zena koja ti dodaje papir ili mozes da se posluzis parfemima, dezodoransima… nekom gomilom kozmetike i za to joj nesto malo platis. Jbg uvek ima zena koje mnooogo zure. Pa ne stignu neke stvari da obave kod kuce.
… u skolicu idu zajedno deca iz svih krajeva sveta. I najbolje su prijateljice jedna mala srpkinja i jedna mala nigerijka. Cipiripi.
… od socijalne pomoci moze sasvim lepo da se zivi. Ode na more. Planira. Zivi.
… sam upoznala jednu bakicu u avionu, irkinju i raspricala se sa njom o svemu i svacemu, a onda mi je ona, tek tako – kupila kafu. I na aerodromu se nudila da mi pomogne da prenesem kofere. Pomogla sam ja njoj, naravno.
… plata ne kasni.
… u prodavnicama postoji milion vrsta hlebova. A i svega ostalog.
… na ulici ti nikada nece prici prosjak. Sedi na betonu i pognute glave drzi casu. Pa, ubaci ili nemoj.
… propisa se pridrzavaju svi. Svih.
… je ‘please’ sastavni deo svake recenice. Ne postoji sansa da te bez toga nesto pitaju. Da ti nesto kazu. Prvo ‘please’ pa sve ostalo.
… imamo kucice za kontejnere. Smece ne stoji na ulici ili iza zgrade.
… na ulicu mozes izaci bas bas bilo kako obucen. I niko ti nece nista dobaciti. Nece te vrlo verovatno ni primetiti. Pustice te da zivis zivot svoj.
… u vozu 90% ljudi dok putuje ka svom odredistu, cita knjigu. Da, knjigu. Neki novine.
… kad smo vec kod knjiga – iste su neverovatno jeftine. I to – kakve!
… skoro pa niko nece pokusati da te prevari ni za sta. Malo mi je cudno, al’ navikne se covek, jel’…
… do pre 15 godina mogao si da otvoris bankovni racun bez ikakvog ID-a. Poverenje – opet, jel’ ?
Ja nikad nisam rekla da se ovde ne desavaju sranja. Sranja ima svugde.
I ne, nije mi sladje irsko govno nego srpsko bilo sta. Samo – razlika je znacajna. Ogromnim slovima – ZNACAJNA.
Da, naravno da je ovde mnogo bolje. Da je svugde isto – reci ce ti neko ko nikad nije izvukao guzicu iz svog sela.
1:0 za Irsku. A ?
preneseno sa:nastasja.blog.
