Zapis Borke Pavicevic :
"…Bilo je to u prolece posle Dejtonskog sporazuma. Bogdan je imao predavanje u Sarajevu.
Ali i plan. Ujutro smo se u kolima jevrejske zajednice koja je obezbedio Jakob Finci, Bogdan Bogdanovic, Dunja Blaževic i ja uputili ka Mostaru.
Na putu nije bilo nigde nikoga. Istinita je ona prica o pticama, koje su otišle, i istinite su sve price o zelenilu reke Neretve.
Po dolasku u Mostar, gde je Bogdana Bogdanovica primio gradonacelnik Orucevic, sa velikim vencem koje ce graditelj odneti na devastirano spomen-groblje u Mostaru, tako je poceo rat, simbolicno, rušenjem Bogdanovicevog spomen-groblja, održan je sastanak, vecanje arhitekata Mostara sa osnovnim pitanjem da li se prvo obnavlja, zida, most ili Mostar.
Mostar ili most. Grad ili most, most ili grad. (Toliko o mostovima.)
Po završetku sastanka, krenuli smo, „na drugu obalu“, ka spomen groblju. Beše to neki džip, neko cudovišno vozilo, no za nama je krenulo još takvih vozila, pod komandom jednog irskog oficira, cije ime, nažalost, nisam zabeležila. (Fotografije sam našla, na noc nakon Bogdanoviceve smrti, to je onaj cas kada apsolutno morate naci, uprkos svemu,
citavoj šumi istorije u papirima, to što tražite.)
Taj je Irac bio jako besan, vidi jednog starijeg gospodina, sasvim neobicnog, i dve lude žene koje sada ima da vozi, na spomen-groblje, i to još partizansko, kakva su nekoc sva i bila, dok nisu srušena. I ko zna šta sve može da se desi.
Stigli smo u podnožje. Groblje je bilo kao Dubrovnik. Koje je sve bilje iz njega izraslo, i davalo mu neverovatnu trajnost i lepotu. Kroz sve moguce kapije pocesmo uspon ka vrhu.
Tu je irski oficir poceo da shvata koga on vodi na put po sopstvenom delu. Da je Bogdan Bogdanovic graditelj te lepote.
Ne znajuci tacno šta ce da radi, poceo je Bogdana da teši da je takve stvari vec video, da ce jednoga dana sve biti drugacije, da ce graditeljsko delo biti obnovljeno, da se on izvinjava, zbog svega, da mu je žao. Bogdan je išao napred, a mi za njim.
Dodosmo do vrha, stadosmo. Bogdan se uputio citavom dužinom i širinom krune, ili definicije groblja, spomen-plocama, rasturenim, prevrtao ih, skupljao i vracao na mesto.
Predadosmo mu venac. Dok je Bogdanovic spuštao venac, pogledala sam niz groblje, niz brdo, i po broju vozila dole shvatila pocetni strah irskog oficira.
Nekako smo se spustili. Valjalo je sesti u restoran na Neretvi, u Mostaru, na ono mesto sa koga se gleda u most, a bez mosta.
Bilo je za tim stolom prekrasnog sveta, prelepih sedih glava.
Medutim, kako da kažem, ima trenutaka kada vam krvotok šumi u ušima, kada ste izmedu svesti i nesvesti, kada biste hteli, a ne možete, kada želite da je volja sve, pa da bude onog cega nema, kada se dezintegrišete, pa ponovno skupljate oko bica praga, mosta, ili krcaga, pamtim Bogdanovo lice, kao onda kada je govorio kako se metkom nacet škriljac šibenske
katedrale, samo dalje ljušti, i ko ce ga vratiti onakvog kakav je bio.
Da li iko to razume i ima li šta da kaže.
Sigurna sam da ima i da ce biti."
Preneseno sa Pescanik.net
