/ 16.02.2011. u 01:30
Juče, ili kao da je bilo juče
Autor: gorran2
 grad iz bajke u kojem smokve rastu kroz prozore |
Ovaj put neću o ratu. Nego o zaljubljenosti.
Neću o tome da je na jučerašnji dan pre 66 godina oslobođen Mostar. Jer, nema tu bog zna šta. Ratna operacija poput mnogih. Osmi dalmatinski korpus je, kao i obično, gazio sve pred sobom. Ovaj put ojačan 29. hercegovačkom divizijom. U jednonedeljnim završnim borbama potisnut je sa utvrđenih položaja i iz grada 370. nemački puk. Svi njegovi komandati bataljona su izginuli, kao i kdt. 116. izviđačkog bataljona. 369. nemački puk gotovo je uništen na području između Nevesinja i Mostara, a njegov komandant, pukovnik Wetzel izvršio je samoubistvo da ne bi pao u zarobljeništvo. Ranjeni major Landt, koji je preuzeo komandu, izdao je naređenje "spašavaj se kako ko može". Gonjene delove 370. pešadijskog, 649. artiljerijskog obalskog puka, 909. tvrđavskog bataljona i ostatke drugih jedinica prihvatio je 359. puk 181. divizije, koji se, kao korpusna rezerva, probio iz Sarajeva do Drežnice.
Neću ni o Aleksi, Emini, ni onome "ostajte ovdje". Ni o Peru Zupcu i mostarskim kišama. Mada, ne mogu a da ne pomenem tu osobitu toplinu mostarskih majskih večeri, natopljenu gustim mirisom pitospora i zelenooke Neretve, koja prosto omami ljude, i u kojoj je jedino moguće i logično razrešenje vreli poljubac na skalinama pored reke.
Naravno, neću ni o tome kako je ubijan Mostar. Kako ga je najpre raspamećivao bombama Momčilo Perišić, "vitez od Mostara", pa zatim Slobodan Praljak i njegovi. Kako su srušili Most, vandalizovali pratizansko spomen-groblje, pa ga Evropa obnovila, pa ga ovi opet porušili… O tome kako je u njemu zajedno živelo 34.247 Muslimana, 36.927 Hrvata, 20.271 Srba, 16.509 Jugoslovena, i 2.423 koje nije bilo ni briga. Dok nisu počele da padaju bombe i na grad se spustio strah i užas. Prasak bombi i užas ovaj put su prigušili ono "ostajte ovdje" i slili se u gromko "idite". Onaj Mostar, kao i ceo "onaj" svet, postoji još uglavnom virtuelno, gde se na društvenim mrežama i dalje zajedno ispija kahva, kava i kafa od Kanade, preko Norveške, do Novog Zelanda. Uspeli su da nas isteraju iz kuće, ali nas još nisu sasvim isterali iz nas samih.
 partizansko spomen-groblje (snimio: Marko Krojač) |
Svi znamo da je Mostar mrtav, i da se preselio u legendu. Ipak, juče je ta opštepoznata činjenica ponovo osporena. Jer, i posle svega, i uprkos svemu, deo Mostara ostao je i tamo gde bi mu se čovek najmanje nadao – u samom Mostaru. Juče se naime taj Mostar, "onaj" Mostar, izašao iz svog unutrašnjeg progonstva nametnutog mraka i samozaborava, izašao na ulice vlastitog grada, i oblepio ih plakatima sa jasnim provokativnim i subverzivnim sadržajem. Na plakatima je velikim slovima pisalo:
Upravo povodom ponovnog rođenja Mostara 14. februara 1945, i iz nade i odlučnosti za još jedno ponovno uzdizanje iz pepela.
 izjava ljubavi (Antifašisti Mostar) |
Za sada, to je ipak jedna od onih nesretnih ljubavi. Jer, oni koji su držali Mostar za grlo četiri godine, i koje je 14. februar pokopao, omogućivši gradu da ponovo prodiše, ustali su iz svojih grobova i ponovo pritisli njegove ulice. Francetić, Budak, Vokić, Lorković i četa njihovih vampira raširili su se i odomaćili kao bolest u tkivu nekad slobodnog grada.
No, kao što je poznato, kod zaljubljenosti nemaš pravo prigovara ni žalbe. Jednostavno te pogodi, i nadalje si u njenoj vlasti. Kao u pravoj ljubavnoj priči, nekad blizak sa svojom draganom, pa je huda sudbina otrgne iz zagrljaja. Ipak, daljina ne leči zaljubljenost.
To sam dakle hteo da kažem: Hteo sam da poručim "onim" Mostarcima da i ja osećam istu, njihovu, našu, zaljubljenost u Slobodu. I da se nadam da ćemo je zajedno ponovo osvojiti i prigrliti.
