.
.
.
.
.
.
IMA L’ JADA K'O KAD AKŠAM PADA
Ima l’ jada ko kad akšam pada,
kad mahale fenjere zapale,
kad saz bije u pozne jacije,
kad tanahni dršću šadrvani?
Aman jada kad akšam ovlada,
u minute kad bulbuli šute,
kad bol sanja sred đulova granja,
a dert guši i suze osuši!
Usne male kad šapću iz tame:
"Slatko gonđe da l’ još misliš na me?"
Draga dragog doziva bez daha:
"Aman luče, mrijem od sevdaha!"