Život nema reprizu!

 

Zivot nema reprizu

Eksperiment

 

 

From: Aida S

 

Vašington (grad) 

 

Metro stanica hladnog januarskog jutra 2007.g. Čovek na violini svira Bahovo djelo nekih 45 minuta. Za to vrijeme, približno 2.000 ljudi prodje stanicom, većina na svom putu na posao.

 

3 minute nakon što je počeo sviranje, sredovječan čovjek uočava muzičara koji svira. On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi kud je namjerio.

4 minute kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: žena baca novčić u šešir, te bez zastajkivanja, nastavlja hod.

6 minuta kasnije:
Mladi čovjek se naginje nad ogradom kako bi ga poslušao, zatim pogleda na ručni sat i nastavlja žureći.

10 minuta kasnije:
3-o godišnji dečak se zaustavlja. ali ga majka odvlači žureći. Malac zastaje da ponovno pogleda violinistu, no majka ga vuče i oboje odlaze žureći. Nekoliko druge djece je ponovilo ovu radnju. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisililo svoje dete da nastavi da hoda.

45 minute kasnije:
Muzičar svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i poslušalo i to na kratko. Nekih 20-ak ljudi je dalo novac, ali je nastavilo da hoda nepromenjenim ritmom. Svirač je sakupio ukupno $32.

1 sat kasnije:
Muzičar završava sviranje i nastupa tišina. Niko to ne primjećuje. Niko ne tapše, niti odaje bilo kakvo priznanje.

Prava istina:
Niko nije znao da je muzičar u stvari bio Džošua Bel, jedan od najznačajnijih muzičara današnjice na svetu. Svirao je jedan od najzahtjevnijih komada ikada napisanih, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara. Samo dva dana prije ovoga Džošua Bel je rasprodao koncertnu dvoranu u Bostonu gde je prosječna cijena ulaznice bila 150 dolara.

Ovo je istinita priča. Inkognito svirka Džošue Bela na stanici metroa je organizovao Washington Post kao dio sociološkog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima. Postavlja se pitanje: "Da li u uobičajenom okruženju, u nepogodno vrijeme, uopšte prepoznajemo lepotu umetnosti? Da li stanemo da tu lepotu saslušamo? Prepoznajemo li talenat u neočekivanom kontekstu? Koliko snobova ima medju nama koji idu na koncert plaćajući basnoslovne iznose, a to isto ne prepoznaje u drugim prilikama?"

Jedan mogući zaključak ovog eksperimenta bi mogao biti: Ako nemamo ni trenutak vremena da zastanemo i poslušamo jednog od najboljih muzičara na svijetu, koji svira jedan od najlepših komada ikada stvorenih, na jednom od najlepših instrumenata ikada načinjenih …

 

U TRCI SA VREMENOM POSTAVLJA SE PITANJE ŠTA SVE LIJEPO PROPUŠTAMO?

 

ŽIVOT JE JEDAN I, NAŽALOST, NEMA REPRIZU !

 

Potražih original za ovo i nadjoh sljedeci link. Koga interesira, moze kliknuti na link I procitati mnogo vise detalja o ovom neobicnom eksperimentu koji je napravljen u saradnji sa listom Washington Post. Na žalost nekih, samo na engleskom. (SK)

 

http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2007/04/04/AR2007040401721.html

 

(objavljeno na Mostarskom Beharu)

 

Komentariši