LJUBAV

LJUBAV

 

O, da mi je nešto pa da budem reka,

 Pa da tečem ispred tvoje kuće male;

 Pevajući tebi da razbijem vale

 

 O pragove gde ti staje noga meka.

 

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom

 Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,

 Prigrlim te sebi u svoje klobuke,

 I da tebe, draga, više ne dam nikom.

 

Na dušeku trava i mojih smaragda,

 Kao nimfa moja, da počivaš svagda,

 I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

 

Samo moje oči da gledaju u te,

 Samo moje sve dubine i sve kute

 Da lepota tvoja osiplje i greje.

 

 

Aleksa Santic 1923.

Komentariši