A dani prolaze

Piše: Blažo Stevović

Svi su na fejsu, tvitu, skajpu… Informacija nikada više. A ništa se ne zna. Više se znalo kada smo imali tranzistor i crno bijeli TV sa dva kanala. Višak informacija udaljava ljude. A u nemogucnosti su da odaberu prave informacije. Laži, poluistine i istine su tako tanano povezane. Zato nema ni reakcije na sve što nam se dešava. A svašta nam se dešava.

Svako je u svojoj avliji, sa svojim predrasudama.

Radije ljudi fejsaju, tvituju nego li sastaju.

To je patologija svakodnevnice.

A dani prolaze, prolaze…

Život je virtuelan. Možda je poplava društvenih mreža, informacija apaurin za realni život, koji nimalo nije lak.

Izabrali smo put kojim se češće ide. A to nije dobro. Mnogo teško živimo da bi bili virtuelni.
Lakše se iz problema izlazi kada smo realni.

Ali, realnost nam ne godi. Bjezimo od nje. Realnost je teška, mnogo teška. Ona nema vremena za fejsanje, tvitovanje, portalisanje…

Kontejneri, sve više javnih kuhinja, nedostatka uposlenih itd. To je realnost.

Akcija protiv oligarha izostaje.

Naši imunološki sistemi su zatrovani virusima virtuelnosti. Mi smo robovi komunikacija.

Komšije se fejsom dozivaju na kafu. Ne ulazi se u komšijinu kuću na kafu tako često. A trebalo bi.

Baš danas.

A danas smo neophodni jedni drugima.

Baš kao i onda kada smo imali samo tranzistor i crno bijeli televizor.

Glupi smo.

Virtuelnost trpi nepismenost.

Nekada smo znali pisati. Danas ni to ne znamo.

Virtuelni život nas je zaglupio, zatupio, i odveo od realnog života. Rascjepkani smo između realnog i virtuelnog.

Kada budemo vraćeni u realnost, sve će biti drugačije.

Mozda ćemo primijetiti da strašno loše živimo.

Neka virtuelnosti onima kojima to treba.

Nama valja zasukati rukave i u realnom životu gledati realnim problemima u oči.

Ako već nije kasno…