POGLED S VRHA

POGLED S VRHA

 

 

Lepote! Uz reku, kao labud beo,

Leži Mostar i, pun sunca, adiđara,

Sav trepti, i stremi s kopljama munara

Kao da bi nebu poleteti hteo.
.
.
.
.
.

 

Sve vidim, i baštu komšije Muktara,

I isti kapidžik, i pčelinjak ceo;

Pod orahom, gdje je neko na panj seo,

Jošte česma prska kite đulbehara.

 

Preko zida vise i sad grane rotke

S kojih me plod rumen u detinjstvu zvaše,

I meni je – k'o da kukom navrh motke

 

Snova svijam račve i kradem glavaše,

Muktar viče, a ja, bos i golih gnjata,

Preko plota s vencem raspuklih granata.

 

Aleksa Šantić

 

1918.

Komentariši