Svi smo mi prije dvadesetak godina stajali zbunjeni i smušeni pred nekakvim mostovima, ne znajući kuda, naprijed ili nazad, ostavljajući iza sebe uvijek neke nerješene probleme, koji su nam se dodatno nametali kao problem samo u toj situaciji. Ovih dana, prvo sam naišao na tekst ove priče na njemačkom jeziku, a onda sam istu priču potražio i na izvornom engleskom. Uz malo truda, u knjizi Pripovjetke od Ernesta Hemingveja, srećom, nađoh istu priču i na jednom od naših jezika, koji razumiju svi oni koji to hoće. Ista priča, na tri jezika. Ista tuga i zbunjenost, izazvana ratnim stradanjima, kojih se još nismo riješili iz misli, a pitanje je hoće li se ove generacije ikada riješiti te traume.
Rat na bilo kojoj tački zemaljske kugle, u bilo kom vremenu, nikome nikada nije donio ništa dobro.
Smail Špago
.
.
.
Starac kraj mosta
Ernest Hemingvej
[IMG]http://i48.tinypic.com/wkmd50.jpg[/IMG]
Neki starac s naočarima čeličnih okvira i u veoma prašnjavom odelu sedeo je pored druma. Preko reke bio je prebačen pontonski most i preko njega su prelazili kamioni, kola, ljudi, žene i deca. Kola, koja su vukle mazge, zanosila su se idući od mosta uz strmu obalu, a vojnici su, pomažući, gurali paoke točkova. Kamioni su se uz brektanje peli i odlazili, vozeći ispred svih, a seljaci su s mukom koračali po prašini dubokoj do članaka. Međutim, starac je sedeo ne mičući se. Bio je suviše umoran da produži dalje.
Imao sam dužnost da pređem preko mosta, ispitam mostobran iza njega i utvrdim dokle je neprijatelj napredovao. Učinio sam to i vratio se preko mosta. Tu sada nije bilo toliko mnogo kola i bilo je svega nekoliko pešaka, ali je onaj starac još bio tu.
„Odakle ste?" upitah ga.
„Iz San Karlosa", reče on i nasmeši se.
To je bilo njegovo rodno mesto i zato ga je sa zadovoljstvom pomenuo i nasmešio se.
„Vodio sam brigu o životinjama", objasni on.
„Oh", rekoh ja, ne shvatajući sasvim.
„Da", reče on, „ja sam ostao, znate, da se pobrinem o životinjama. Ja sam poslednji napustio grad San Karlos."
Nije izgledao kao ovčar ili pastir, i ja se zagledah u njegovo crno prašnjavo odelo, u sivo, prašnjavo lice i naočare sa čeličnim okvirom, pa rekoh: „Kakve su to bile životinje?"
„Razne životinje", reče i odmahnu glavom. „Morao sam da ih ostavim."
Posmatrao sam most i predeo oko delte Ebra, koji je podsećao na Afriku, pitajući se koliko će sada vremena proteći dok ne ugledamo neprijatelja, i osluškujući sve vreme prve pucnje koji će nagovestiti taj uvek tajanstveni događaj zvani dodir sa neprijateljem, a starac je još sedeo.
„Kakve su to životinje bile?" upitah.
„Ukupno ih je bilo tri", objasni on. „Bile su dve koze i jedna mačka, a i četiri para golubova."
„I vi ste morali da ih ostavite?" zapitah ja.
„Da. Zbog artiljerije. Kapetan mi je rekao da idem zbog artiljerijske vatre."
„A vi nemate porodice?" upitah posmatrajući suprotni kraj mosta, gde je nekoliko poslednjih kola žurno silazilo niz padinu obale.
„Ne", reče on, „samo životinje koje sam pomenuo. Mački će, naravno, biti dobro. Mačka može da se sama o sebi stara, ali prosto ne smem ni da pomislim šta će biti sa drugima."
„Kakvog ste političkog ubeđenja?" upitah.
„Ja sam bez političkog ubeđenja", reče on. „Imam sedamdeset i šest godina. Prešao sam do sada dvanaest kilometara i sada mislim da više ne mogu dalje."
„Ovo nije zgodno mesto da se zastane ‘, rekoh. „Ako ste u stanju da pešačite, ima tu gore kamiona na drumu gde se put odvaja za Tortozu."
„Počekaću malo", reče on, „a onda ću poći. Kuda idu kamioni?"
„U pravcu Barcelone", rekoh mu.
„Nikoga ne znam u tom kraju", reče on, „ali hvala vam mnogo. Još jednom mnogo vam hvala."
On pogleda u mene izgubljeno i umorno, a onda, osećajući potrebu da sa nekim podeli svoju brigu, reče: „Mački će biti dobro, u to sam siguran. Nema potrebe da budem zabrinut zbog mačke. Ali druge. A šta vi mislite o drugim životinjama?"
„Pa, one će verovatno sve dobro izdržati."
„Jer vi tako mislite?"
„Zašto da ne?" rekoh ja, posmatrajući pažljivo suprotnu obalu, gde sada nije više bilo kola.
„Ali šta će raditi one pod artiljerijskom vatrom, kada je meni rečeno da napustim mesto zbog artiljerijske vatre?"
„Jeste li ostavili kavez sa golubovima otvoren?" upitah.
„Da." ‘ ,
„Onda će oni odleteti."
„Da. Sigurno će odleteti. Ali drugi. Bolje da ne mislim o drugima", reče on.
„Ako ste se odmorili, ja bih pošao", nagovarao sam ga. „Ustanite i pokušajte sada da idete."
„Hvala", reče on, ustade, zatetura se sa jedne na drugu stranu i onda ponovo sede natrag u prašinu.
„Samo sam vodio brigu o životinjama", reče potišteno, ali više ne govoreći meni. „Samo sam se brinuo o životinjama."
Ništa se sa njim nije moglo učiniti. Bio je prvi dan Uskrsa i fašisti su nadirali ka Ebru. Dan je bio siv, oblačan, sa niskim oblacima, tako da njihovi avioni nisu leteli. To, i činjenica da mačke znaju kako da se brinu za sebe, bila je jedina sreća koja je još ostajala tom starcu.
eh… te ratne price… 🙁