Šećerna plaža
Piše Miodrag Topić, Toronto, Canada
Kad sam dovoljno porastao da dohvatim teglu sa šećerom i isečem krišku hleba, napravio sam svoj prvi kolač, kolač koji sam pravio kad god sam se osećao usamljen.
Par kašika šećera na krišku hleba i koja kap vode iz kuhinjske slavine.
Dosta godina kasnije u Winnipeg-u na minus trideset-četrdeset, suve snežne pahuljice kojima se igrao vetar raznoseći ih kao prah oko nogu, toliko suve da se sa svakim korakom dizao snežni oblak isti onakav kao kad sam bosonog trčao po prašini Bačke bežeći od jata gusaka, potsećao me je na šećer a i na dane detinjstva zaslađene šećernom kriškom hleba.
I evo me, sedim zavaljen u beloj drvenoj naslonjači ispod velikog suncobrana, jednog od četrdesetak rasejanih ružičastih pečurki po kojima svetlucaju prelomljeni sunčani zraci odbijeni od nemirne vode Ontario Lake-a. Posađene vrbe na tri travnata brežuljka koja dosežu visinu suncobrana zaklanjaju pogled ka okolnim parkinzima i ulici kojom se dolazi do Sugar Beach, neobične, urbane plaže usred industrijske zone na Harbur Waterfront-u.
U šest popodne sunce još peče punom jačinom. Jedino šume vodeni mlazevi fontane, koji igraju menjajući ritam i visinu i izviru iz otvora u trotoaru od crnog štokovanog granita u obliku javorovog lista, prskajući kapljicama duginih boja rub plaže i decu koja trče između njih.
Iz širokog popločanog platoa izrasta veliki masiv blagih padina svetlo braon granitnog brega isečenog u kriške širine od 1.5m iz kamenoloma u Kvebeku, spojenih raznobojnim plastičnim trakama, ne višeg od osmogodišnjeg deteta koje se na vrhu igralo koficom peska, peskom boje braon šećera.
Na uskom pristanu između plaže i fabrike šećera, brod istovara ono što se proizvodi u Redpath sugar factory-šećer a tik uz kej luke odvojenim od plaže širokom promenadom u senci posađenih javora u dva reda, brod restoran “Jadran” okreće lagano prema Toronto Islands, ostrvima udaljenim petnaestominutnom vožnjom ferijem, pružajući šansu turistima da naprave poneki snimak šećerne plaže, nadam se, sa mojim osmehom koji nisam skidao sa lica skoro ceo minut.
Ispod susednog suncobrana sedi Afrikanac sa šarenom vunenom kapom u obliku mreže za leptire, koja mu pada na ramena, klateći se u ritmu muzike sa iPod-a, praveći rupu u pesku velikim Skechers patikama i ne obraćajući pažnju čak ni na dve devojke koje su ležale u stolicama okrenutim prema suncu. Smejući se srolale su haljine do pojasa, ležale tako neko vreme polugole, navukle haljine, bosonoge prošle kroz vodene mlazeve, umile se vodom sa česme a onda ispod lulastog fena osušile noge, navukle sandale ne oktopčavajući kaiševe i izgubile se iza travnatog brega.
Ispod krošnje vrbe neko je čitao knjigu mehanički grabeći iz kese MekDonaldov pomfrit.
Pošto je brod sa turistima otplovio, pomerio sam stolicu malo u hlad i okrenuo je prema bašti rastorana na šetalištu sa udobnim foteljama i odmah dobio želju da nešto popijem.
Možda mohito za $9?
Mladi Japanac u crnim pantalonama, beloj košulji i sa lap-top torbom na dugom kaišu koja je odskakala sa svakim korakom od njegovog kuka, okretao se okolo sebe tražeći nekoga ko mu je davao koordinate mobilnim. Najzad je primetio devojku u jarko crvenom kostimu za kupanje kako mu maše rukom i oprezno zagazio u pesak prema njoj otresajući ga sa uglancanih crnih cipela, prošao pored mene. Kada je prišao blizu nje naslonio se rukama na praznu stolicu između njih i tako bez ikakvog dodira, zagrljaja, poljupca, započeo razgovor a posle dvadesetak minuta, oboje su se uputili ka bašti restoranu na promenadi.
Možda i nije tako loša ideja popiti mohito za $9 na tridesetsedam stepeni.
Ako popijem tri vratiće mi deo para kojima sam platio prilično skup parking.
Ako popijem tri kako ću onda voziti auto?
Prilično nezgodna dilema, priznajem.
Šećer na hlebu, sneg-šećer i sugar beach.
.
preneseno sa: Mostarski Behar
Mojito: naš recept
– Kašika žutog šećera
– Bijeli rum
– Kisela voda
– Sveža Nana (najbolje da imate biljku nane u saksiji)
– Limeta
– Bijeli rum
– Kisela voda
– Sveža Nana (najbolje da imate biljku nane u saksiji)
– Limeta
