FRANJO S OBE STRANE

Na uglu Cernice i Korza bio je prvi mostarski Zdravljak. Burek, sirnica, jogurt, kokta, napolitanke… Valjda je bilo još ponešto čega se više ne sjećam. Sad tu Zela drži kafić u kojem se okupljaju Mostarci. Sabiram se s generacijom. Jutro je, bura je, lijepo ćutimo. Vani projure pokoja kola i promakne pokoji prolaznik. Posmatram kako se bura poigrava s plastičnom kesom. Naduva kao balon, podigne, a onda tresne o zid Revije. Kesa splasne, sklizne na trotoar, umiri… Prebaci je na sred ulice… Pregaze je točkovi… Ona opet oživi, poskoči.
Spetlja se sa stranicom novina pa se, zagrljeni kao ljubavnici, zalijepe za prozor kafića…
– Boga vam, zna li ko šta bi s Franjom – pitam.
– Kojim Franjom!?
-Franjom Federmanom?
– Ko ti je, pa, Franjo Federman!?
– Franjo s kolicima i metlom.
– A Franjo, čistač – neko će. Odjednom se svi trznuše. Svi ga se sjećaju, svako ima ponešto reći i niko ne zna sudbinu Franje Federmana. Je li se izgubio pred rat ili mnogo godina prije… Sad se sjećaju da nikad nisu prošli od Musale do Hita, il’ obrnuto, a da ga nisu susreli. Ponekad protabirili koju, ponudili cigaretom… Bio je fin čovjek, Franjo, govore. Govore sve lijepo, kao što se govori o mrtvim. A kad je iščezao s Korza i iz Mostara niko se, zapravo, ne sjeća…
… Davne jeseni, pitome, pozvah ga na kafu, pred ”Jagnjetom.” Parkirao je kolica s metlama uz Ribićev taxi, “mercedes”, skinuo oranž kapu s plavim šiljtom, odložio na stol. Zamolih ga da mi priča o sebi. Čudio se: zašto!? Za novine, velim. Brani se da on nije za novina a da je na radnom mjestu. Pitam ima li pauzu za ručak, veli ima. Ne kad je gladan, već kad je besposlen… Pa mi je govorio:
– Ja sam rođen u Gospođince, Vojvodina, srez Žabalj, kod Novog Sada. Tamo, u Gospođince, srez Žabalj, nemam nikog, sve je davno pomrlo. Nemam tamo nikog, ni brata, ni sestre, niti me šta vuče u Gospođince. Svedno mi jesam li ovde ili tamo, raditi moram svugde pošteno. Od svojih nikog ne pamtim, ni majku ni oca, samo staru babu pamtim. Stara baba je umrla 44., u Gospođince. Kada je bio rat, ja sam bio u logoru u mestu Aleksa Šantić i bavio se poljoprivredom. Radio sam najviše kao kočijaš jer sam dobro znao oko konja. Više sam bio s konjima, nego s ljudima. Onda sam radio na berbi kukuruza i tada sam se oženio od 14 godina. Žena mi je Vegar Stoja iz Čapljine, selo Tasovčići. I Vegar Stoja je takođe
bila na berbi a ona je osam godina starija. Ja sam dvadesetosmo, pa vi sračunajte. Imam petero dece, a u mestu Aleksa Šantic se rodilo četvero, sve ženske. Jedna se zove Anica, druga Kristina, treća Kata, a četvrta Anđa. Sve su se poudale. Tri u Nemačkoj, a jedna ovde za Uzeira Kapetanovića koji radi na utovaru u “Čistoći”. Kristina mi se vratila iz Nemačke, razvela se i došla gola i bosa. Ni ušteđevine, ni ništa. Jadan ja šnjima, pa to ti je…
… A ja sam prvo došao raditi u Čapljinu, kod Tasovčića. Onda čujem da u Mostaru ima posao s konjima. Ja sam vazda bio kočijaš i tamo preko, u Vojvodini, pa sam došao u Mostar, u “Špediciju” kad je Remza Puzić bio direktor. Šest godina i pet meseci sam bio kočijaš, dok nisu prodali konje i ukinuli radno mesto kočijaša… Tih šest godina i pet meseci, to je bio život… A od kad nisam kočijaš, vazda sam u “Čistoći.” I sin mi, Franjo, radi u “Čistoći.” On je jedini rođen u Hercegovini. Kad sam njega dobio nakon četiri kćeri, rekoh: dosta sada. Tako nisam imao više dece, samo petero. Franjo je mogao u školu, ali mu nije išla. Nije mu išla, šta ja znam… Nije šćeo, nešto mora da je bilo u toj školi kad nije šćeo. Sad živi s nama. Imam stan, put za Opine, jednosoban. Tu smo žena, ja, mala Kristina, ona što se vratila iz Nemačke. One druge dve male su tamo, one se neće valjda vraćati. A i kuda bi…
Posao mi je: čistač ulica. Korzo… Jel’ se zove Korzo?… Od Musale pa do HIT-a, sve je moj rejon. S obe strane Neretve i s obe strane ulice. Meni posao nije težak, ja sam naučio raditi, čitav život ništa ne radim, nego samo radim. Sad malo teže, jer sam oboleo. Ali to ne pije vode i radi se svakako. Dok mi doktori nisu rekli, nisam znao da sam oboleo. U bolnici vele: oslabilo ti srce, imaš tlak. U dispanzeru vele: imaš sjenu. Išao sam u Sarajevo na vojnu komisiju da me oslobode rezerve. Oslobodili me. Vele: imaš sjene s obe strane. Šta je to tačno, taj tlak i sjene, ja ne znam. Slabo se razumem u bolesti, ja se najbolje razumem oko konja, samo su ih ukinu li u “Špediciji” pa ih više nema. To mi je ostalo žao jer je kočijaš jedan dobar posao ako se čovek razume oko konja…
… Ove godine me dobro pošlo, da mi ne nađoše te bolesti. Bolje bi bilo da mi ih nisu našli pa da i ne znam za njih. Ovako mi je teže kad znam. A kažem vam, dobro me pošlo. U preduzeću sam dobio sat za deset godina rada. Dobili su i drugi, ali dobio sam i ja. Evo ovaj. Radi k’o sat. A za 27. juli: opet nagrada. To vam je kad čoveka dobro pođe. Dobio sam od Socijalističkog saveza nagradu za najbolje održavanje čistoće u Mostaru, 250 hiljada. Veliko je to kada meni, iz Vojvodine, u Mostaru daju nagradu za najboji rad. Nisam dinara potrošio. Žena potrošila. Žene dobro znaju potrošiti. Milion da im dadneš one bi potrošile. Čas posla i para više nema. Plata nije velika, svašta mi se nakupilo. Od Nove godine nisam platio čistoću. To mi nije žao dati jer je mome preduzeću. I mome zetu Uzeiru, onom što radi na utovaru… Ako bude sreće, ovde ću i u penziju. Bogami, ne znam koliko mi je do penzije. Ima to negde zapisano. Moje je da održavam svoj rejon, Ulica Korzo, s obe strane, a drugi sve u knjige pišu… Svak svoj posao nek radi, tako je najbolje…
… Pošteno da vam kažem meni je svedno. Kadgod mi padne napamet, a kadgod ne padne, ona preko, Vojvodina. Nisam nikad išao, neću nikad ni ići. Nemam nikog i nemam ništa tamo. Dve su mi kćeri u Nemačkoj, a sve ostalo mi je u ovom Mostaru, kao da sam sam se ovde i rodio. Nemam ni velikih želja, ali da vam kažem nešto otvoreno. Rekli su mi da sam bolestan čovek, toliko su mi rekli da se čudim kako sam uopšte živ. Pa me nervoza fata, deca neće da me slušaju, svako na svoju stranu, a malo mi je i žena bolesna. Mene je sramota iskat u preduzeću, dali su mi stan i sat još. Na sat se ne mogu potužiti, na stan se ne mogu potužiti. Jednosoban, a ne treba mi veći. Samo četvrti sprat. Dok se popnem, duša mi na nos izađe. Da mi je bliže zemlji, pa da je i manji, stisnućemo se nekako…
… Ja sam poslom zadovoljan i svojim rejonom, samo građani malo više bacaju svega i svačega. Kad ih opomenem, uglavnom prestanu. Nekim ne smeš reći. A ti su, kao i ja, došli odnekud, iz preka. Ja njih, kao i vi mene, po govoru poznam. Njima ćutim. Kažem li šta, pošalju me, da prostiš, u neku stvar. Još kažu: “Ja te plaćam da čistiš i ćutiš.” Istinu govore, takvo mi je radno mesto. Al’ ja to njima ne govorim samo zbog čistoće i zdravlja il što mi je teško očistiti, nego zbog ugleda grada. Ipak je ovo centar Mostara, Korzo. Ko god odkud krene, mojim rejonom prođe… Izvinite me sada, dosta sam pričao, čeka me posao…”
… Puste li su godine otplovile Neretvom, nizvodno i nepovratno. Pusti li su ljudi otplovili s njima… Sad posmatram kako vjetar bezdušno vitla plastičnu kesu. Podigne u vis, tresne o zid Revije… Kao da i mene vitla, mrcvari s njom, odjekne pod rebrima. Takav, nikakav, srčem ohlađen espreso i sjećam se kako je govorio Franjo Federman. A ne sjećam se koje. Znam samo da je bila Godina Kad Ga Je Dobro Pošlo…
Kad je jedan Franjo bio na Korzu.
I jedan Mostar u Mostaru.
S obe strane.

(Iz knjige "Mostarenje" Miše Marića)