.
.
.
.
.
.
.
.
.
.
NEMIR
Jasmini cvjetaju i bašte listaju.
Prolaze behari.
O, bijelo ruho moje djevojačko,
Što truneš pusto u staroj sehari!
U zelen ćup svakog jutra
Bacam po kamičak
I tako brojim dane isčekujuć’ tebe,
O dragi, tugo moja ranjena!
Suzama zalivam đerđef,
A katmer i jasmini venu u avljiji našoj.
I jeseni venu, i zime dolaze,
I puste duge noći jezde bijelim ravnima.
Budim se.
Vrisnem iza sna ko preplašena ptica:
– Ko kuca zvekirom na vrata!
– O nije ništa, ništa –
To moje srce bije
I dolje u aharu zveči
Lanac našega ata…
Hamza Humo
