Voljenom gradu – Ljubuški
(Tekst objavljen na ljubusaci.com, petak, 26 april 2013.)
Živim i radim u Mostaru. Nikada za sebe ne želim reći da sam Mostarac već Ljubušak iz pitomog gradića u Zapadnoj Hercegovini. Ljubuški mi je dao najljepše godine života. Naučio me šta znači na sabahu direkt sa prozora ubrati smokvu i pojesti je onako na tašte. Volim onu legendu o Ljubuši i Hercegu Stjepanu. Moj grad se veže za ljubav. Nisam ni akcent promijenio u govoru.
Još govorim "po naški", izvorni ljubuški. I volim po naški. Ne znači mi ništa veći grad osim zbog posla i porodice koju sam zasnovao u njemu.
Dostojanstvo mog življenja je i u tome da kažem – nisam Mostarac, nego malograđanin iz Ljubuškog – Ljubušak.
Dostojanstvo mog življenja je i u tome da kažem – nisam Mostarac, nego malograđanin iz Ljubuškog – Ljubušak.
Ljubuški
Ljubuški,
ljubavi moja,
davno te k'o dragu ostavih,
Nikad te, baš nikad ne prebolih.
ljubavi moja,
davno te k'o dragu ostavih,
Nikad te, baš nikad ne prebolih.
Ljubuški,
mjesto moje,
Ljubavi, nadanja, odrastanja,
prve ljubavi, i slatkog sanjanja.
mjesto moje,
Ljubavi, nadanja, odrastanja,
prve ljubavi, i slatkog sanjanja.
Ljubuški,
Čežnje moje,
od uzdaha, sabaha i smokava,
k'o džennet-bašča ostavljena.
Čežnje moje,
od uzdaha, sabaha i smokava,
k'o džennet-bašča ostavljena.
Ljubuški,
milo moje,
čežnjo draga napuštena,
šipak, k'o krv u mahali crvena.
(još teče u mojim venama)
milo moje,
čežnjo draga napuštena,
šipak, k'o krv u mahali crvena.
(još teče u mojim venama)
Admir Delalić, Mostar, 2013.
