„Biti velik, a pri tom skroman i jednostavan to je najteže postići” Mnogi se
slažu u jednom a to je da je savremeni čovek izgubio bitku onog trenutka kada je
izgubio smirenost, strpljenje, spontanost u reagovanju. Nekada se uživalo u
sportu, posebno fudbalu.

A danas smo svedoci brzog načina života. Uspesi dolaze i brzo se
zaboravljaju, ali, ima i izuzetaka. Ovih dana gost Srbije i Vlasotinca je
legendarni golman Veleža i reprezentacije Jugoslavije Enver Marić. O „Letećem
Mostarcu”koji je 1973. godine uoči Svetskog prvenstva odbranio penal čuvenom
nemačkom golgeteru Gerdu Mileru, ispričane su najlepše priče.

Enver Marić je u zvezdanim trenucima svoje fudbalske karijere bio znak
raspoznavanja, gotovo religijske vrednosti, simbol i i idol generacija svih
uzrasta. Nešto puno više od igre i nadahnuća.

Enver Marić je već šesnaest godina stanovnik Berlina. Za Velež je branio
preko 600 puta, bio je član najbolje reprezentacije Jugoslavije (32), član
poznatog trija BMV (Bajević – Marić – Vladić).

Tri puta je branio za reprezentaciju sveta i Evrope a 1973. godine proglašen
je za najboljeg fudbalera Jugoslavije. Gol nemačkog Šalkea branio je preko 150
puta, bio je golman Fortune iz Dizeldorfa, Herte iz Berlina. ..

Kada ste poslednji put bili u Srbiji?

– Bilo je to davno, 1991. godine kada sam kao član Veleža išao sa ekipom u
Tursku. Poleteli smo sa beogradskog aerodroma. Iskreno, uvek mi je bilo lepo u
Beogradu i sada sam sa zadovoljstvom prihvatio poziv velikog prijatelja Miše
Petrovića da dođem u njegov rodni grad. U Vlasotincu su me primili kao
najrođenijeg, počastvovan sam da me i dan dana pamte mnogi ljubitelji
sporta.

Šta danas radite i čime se bavite?

– Pre tri godine sam imao moždani udar, srećom, sada se odlično osećam,
pridržavam se strogo uputstava lekara. Ustajem strogo u devet, doručkujem oko
podneva p onda sledi obavezan odmor i večera u šest sati. Jednostavno uživam u
životu. Već šesnaest godina živim u Berlinu, pratim sva fudbalska dešavanja,
ali, dosta je bilo. Mislim da sam zaslužio da odem u penziju.

Koliko pratite fudbalska dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije.

– Onaj ko jednom uđe u fudbal taj iz njega više ne može lako da izađe. Pre
tačno dvadeset godina kada sam došao u Hertu prihvatio sam se posla da radim sa
golmanima. Zapravo ja sam prvi profesionalni trener golmana u Nemačkoj tada bio.
Čini i se da su tada golmani bili hrabriji iako i danas ima odličnih čuvara
mreže. Posebno mi se sviđaju Handanović i Begović. Oni po mom mišljenju drže
neki evropski nivo. Nažalost, danas je sve manje dobrih golmana, kako u Srbiji
tako i u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini..

Kako ste Vi postali golman?

– Imao sam dvanaest godina kada sam odlučio da ću biti golman Veleža. Rekao
sam sebi moram biti veliki golman kao Ivan Ćurković. Tada sam živeo u istoj
ulici, kao i Ivan čuveni golman Partizana, francuskog Sent Etjena i
reprezentacije Jugoslavije.  Jednostavno, kad god sam izlazio ispred zgrade
verovao sam da gleda moje pokrete i poteze i da ih procenjuje. Baš on Ivan
Ćurković, moj fudbalski idol, iako sam izuzetno cenio i Milutina Šoškića. Bacio
sam se jednom ispred zgrade da bi me video Ivan Ćurković.

Mnogi se zalažu za formiranje Regionalne lige u fudbalu. Šta Vi o tome
mislite?

– Mislim da je ideja dobra, kad može košarka može i fudbal. Međutim,
nedostaju uslovi tu pre svega mislim da infrastrukturu. U poslednjih dvadeset
godina na prostoru bivše Jugoslavije nije izgrađen ni jedan novi stadion.
Uglavnom su malo našminkani oni stari stadioni, ali, Evropa traži drugačije
standarde. Ako želimo da idemo u korak sa ostalim ozbiljnim svetom, moramo da se
brzo prilagođavamo. Što se tiče bezbednosti, mislim da tu ne bi bilo nikakvih
problema. Formiranjem takve lige svakako da bi se podigao kvalitet, ali, to
takmičenje moralo bi biti pod okriljem Fife i Uefe. Svi iskreno žalimo za
Jugoslavijom, jer nam je bilo lepo.

Da li se čujete sa nekadašnjim saigračima?

– Gotovo redovno se čujem sa Bajevićem. Čujem se i sa Kajtazom koji živi u
Mostaru, Tuceom koji je u Švajcarskoj, Jurićem koji danas živi u Zagrebu. Sport
je nešto najlepše, on spaja ljude. Moramo da gradimo nove mostove prijateljstva
kao onaj na Neretvi.

Koliko pratite dešavanja u srpskom fudbalu?

– Znam da Partizan i Crvena zvezda i dalje dominiraju, da gotovo svake godine
iznedre po nekoliko vanserijskih igrača. Želeo bih da jednog dana gledam uživo
vašu reprezentaciju.

1972. godine debitovali ste u dresu reprezentacije Jugoslavije protiv
tadašnjeg SSSR – a. Tu godinu posebno pamtite u životu, zar ne?

– Te godine sam osnovao porodicu sa Mirelom. Danas sa ponosom mogu da kažem
da imamo dva zlatna sina Tea i Lea. Jedan sin živi u Mostaru a drugi u Dalasu u
Americi i posvećen je fudbalu. Moja supruga i ja oduševljeni smo prijemom koji
smo doživeli u Srbiji i Vlasotincu. Ostvarila mi se velika želja da dođem i
obiđem starog sportskog prijatelja, koji je kao i ja čitav svoj život posvetio
fudbalu i golmanima., kazao je specijalno za „Politiku” legendarni čuvar mreže
Veleža i reprezentacije Jugoslavije Enver Marić.

Ništa bez rada

Enver Marić je bio primer pravog fudbalskog profesionalca. Uvek je bio
spreman da sasluša savet starijeg od sebe.

– Mladi ljudi koji tek stupaju na životnu i sportsku scenu moraju da znaju da
bez rada nema uspeha. Možete da budete talentovani, da znate sve veštine
fudbala, ali ako redovno ne trenirate tu onda nema potpunog uspeha i
zadovoljstva.