Prvo su nas odvikli da pijemo vodu iz česme, pa naučili da pijemo flaširanu vodu, koju tako nikad nismo pili, kao zdravije je , modernije, svjetski trend, a onda su nam za to zadovoljstvo zveknuli dobru cijenu, tako da je, što se tiče cijene: flaša vode = flaša pive?
Najobičnija voda, ha-dva-o, koju ljudi puštaju iz česme pa njome peru suđe, ispiru zahodske školjke, zalijevaju bašče i po gradu gase požare, flaširana u bočicu od pola litre s na nalijepljenom etiketom postala je vrhunsko, ukusno i, jasno, zdravo piće. Toliko vrhunsko, ukusno i zdravo da čovjek – isti onaj što njome per suđe, ispire zahod, zalijeva bašču i gasi požare – ne žali novca da je platii. Cijeli kubik, hiljadu litara obične vode taj građanin vodovodu plaća jednu konvertibilnu marku, a onda ode u prodavnicu i za isti novac kupi još pola litre te iste vode u plastičnoj bočici, da se napije. Ako to ni je za Nobelovu nagradu za ekonomiju, ne znam šta je.
Voda u kafani danas doslovno košta kao pivo. Pitanje: zar se onda uopšte isplati od vode praviti pivo? Matematički ispravno razmišljanje, ali ne i ekonomski. Svjetsko tržište vode je već sada teško hiljadu milijardi dolara. Po tome bi Bosna i Hercegovina sutra trebala da bude, kao neka od onih zemalja na Arapskom poluostrvu, za koje ni ne znamo kako se zovu, ali plivaju, ne u vodi nego u dolarima. Do sada nismo znali da voda ima kajmak, ali neko ga već i sada kupi.
