Velež proživljava svoje teške trenutke, sigurno je da na kraju ove sezone prelazi u niži rang. Mnogi su mu, baš kad su rane teške, okrenuli leđa, mnogi mu proriču propast i nestanak. Bilo je dosta i onih koji su željeli da Rođeni u susretu sa Željezničarom dožive katastrofu.
A onda juče, iako je bilo tmurno vrijeme, iznad imena tako gordog i ponosnog, zasja sunce mostarske i hercegovačke mladosti. I da ne bi kardinalne greške sudije iz Zenice (nije dostojan da mu se spomene ime i prezime), favorizovani „plavi s Grbavice“ napustili bi Vrapčiće pokunjeni i poniženi od golobradih mladića u crvenim dresovima.
A predstava tih mladića, koja dolazi kada bol i jeca prožima svakog onog ko je volio i voli Velež, težak je udarac svim veležomrscima i jasna poruka da Velež nije umro, da će, za godinu, dvije, tri, sada nije toliko ni bitno, opet biti ono što je vazda bio tokom svih ovih decenija postojanja. Klub koji iz svoje fudbalske bašče iznjedrava najljepše cvjetove, koji veze najljepši fudbalski goblen, klub koji se voli od prvog majčinog dojenja pa sve do smrti. Koji će, koliko sutra, baš kao nekad Hamić, Princ, Panter, Kulje, Čorba, Baka, Vaha, Sula, Kema, Mican, Zeko, Bomba, Stari, Guza, Meho, Dajdži, Rura, Rile, Rici, Medo, Toza, Jazo, Taramba, Dada, Ćeća, Ceka, Fitilj, Vanja…, pronositi ime kluba, Mostara i BiH širom kugle zemaljske. Izroniće Velež, baš kao što i pjesma kaže, za one koji ga vole.
Uz Veležovu mladost, fanatičnu ljubav i odanost Kluba navijača Red Army i Udruženja građana Mostarski Rođeni, uz „dijasporce“ Denija, Sanjina, Zoku, Buljku, Harija, Peđu, Zlatka, Ekru…, vratiće se Velež tamo gdje mu je i mjesto. Puno brže nego što misle oni koji ga se boje i mrze, koji gaze po Svetinji i po njegovoj crvenoj boji.
Dino, Amar, Nino, Tarik, Benjamin, Selver, Sinan, Petar, Neris, Haris, Harun, Irfan predvodnici su nove Veležove generacije.
Poletarci, glavu gore!
Veleža je bilo i biće.
Vi ste ta jarka svjetlost na kraju tunela!
(Novasloboda.ba)
