(priču, koja slijedi pokupio sam sa nekog foruma i stavio na moj blog prije tačno deset godina. Za istinitost ne garantujem. Pošto kupio, po to prod'o)
Američka priča, ali naša…
Sastajala se naša raja, mostarci, redovno nedjeljom na kafi u nekom mjestu tamo oko Chicaga, zaboravio sam kako se zove. Sastajali se, izjadavali se jedni drugima, jedna vrsta grupne psihoterapije, prepričavali novosti, ili mljeli stare price po stoti put. Počelo bi se sa kafom, pa sa pivom, pa sa viskijem, dok se ne bi smirili, a onda kućama na spavanje i u susret sa new week. Sa tim društvom je često sjedio jedan stariji covjek. Bio je odnekle iz Bosne. Popio bi jednu kafu kad dođe i još jednu kasnije. Ništa alkoholno nije pio, a ponekad bi mu neko vikno kafu od raje, ono kad se naručuje tura, pa kaže, daj i starom šta pije. Stari nikad nije zvao turu, vjerovatno nije ni imao previse, ali eto dolazio bi tu, da čuje našu riječ. A nije puno ni pričao o sebi. Neko je rekao da je u Ameriku pristigao sa dvije kćeri i da one već negdje rade…
Međutim, jedne nedjelje sakupila se raja, nisu jos ni poručili piće, a stari zove konobara i kaže:
– Svima kahvu od mene!
Raja se zgledaše, ali vele kad časti, ima razlog. A stari ništa ne govori. I pijuckaju raja tako piće po piće, kad u neko doba stari opet zavika:
– Još po jednu kahvu svima na moj račun!
Pogledaše ga tad svi ponovo, ono malo značajnije, a jedan ga upita:
– Bogati šta je. Ima li štogod novo kad se ovoliko trošiš?
– Ima, veli, dobio sam unuka .
– Pa što odmah ne kažeš, Haj nek je sa srećom.
Jedan odmah zovnu jos jednu turu u to ime.
– Ali ima jos nešto – veli stari – volim vam ja to reći, nego da se čuje.
– Šta je govori – raja već nestrpljiva.
– Crnče!
– Ma šta ima veze, nek je živo i zdravo
– Ali znate šta? – reče stari – daću mu ime u mog babe, rahmetli. Ragiba.
Čini se ko da mu malo lahnu.
– Nek ti je živ i zdrav Ragib iz Chicaga.
(spagos)
(objavljeno na blogu spagosmail.blogger.ba u januaru 2010.)
