Obiđite, dok imate koga

Do prije nekoliko godina, priče ovakvog i sličnog sadržaja sam objavljivao, kako bih naglasio važnost posjećivanja roditelja dok su još živi. Danas, kada iz moje generacije još rijetko ko ima mogućnost takve posjete, priče prebacujem na mlađe generacije, koje još imaju tu mogućnost. 

I imaju nas roditelje.

(priča koja slijedi objavljena je i ovdje prenešena sa facebook stranice Priče iz Mostara i Hercegovine, autor je Tarik Dodić)

Većinu dogovora, čak i o naizgled krupnim stvarima, Alma i ja postigli smo prešutno, samo se pogledavši. Ali, taj nam je bio posebno važan, najkrupniji, pa smo ga i riječima ozvaničili: “Roditeljima se, dok su živi, ima pomagati, svako svojima. Ako neko sam nije u mogućnosti, onaj drugi će priskočiti. Nije može li se, mora se. I nije nam reći ni uh!”

Pertle sam na kućnom pragu, kad bih krenuo u čaršiju, znao vezati deset puta. Zaveži, odveži, zaveži. Po posahata. Dok mati skonta da odoh. Odoh ja, mama. Sačekaj još malo, rekla bi ona iz kuhinje. Onda bi izišla, ja bih digao glavu, oči bi nam se srele i ona bi mi pružila novčanicu. Ako je situacija bila dobra, ne bi ništa rekla. Samo bi se nasmijala. Ako situacija nije bila dobra, izrekla bi i vremenski okvir: sutra, ili tri dana, ili ova hefta. To je, naime, bila napomena, koliko bi mi novčanica trebala trajati. I opet bi se nasmijala, sve gledajući me u oči, pa bi se vratila u kuću. Nana bi sačekala da ona zamakne iza zida, prišla mi na avlijskoj kapiji, izvadila neku novčanicu manju od one mamine, pogledala u oči, zagrlila me i rekla: nek imaš. I čuvaj. Ja bih onda krenuo niz mahalu, u čaršiju.

Pričao mi je neki dan drug, dobar čovjek, suprug i otac, pažljiv sin, o njegovoj majci. Imala je, veli, penziju, malu, ali njoj dovoljnu, knap. Ja bih doturio malo, jednu stoju mjesečno, recimo, da ona može unuke počastiti ili za bajram baklavu ispeći. Potrefila mi se dva teška mjeseca, slabo sam materi i išao, a na onu njenu stoju zaboravio. Kad sam napokon otišao, sjeli smo, a ona mi, pognute glave, gledajući u pod ili u vrhove papuča, samo reče: sine, znaš… I ja u momentu shvatih da sam dva puta po stoju zaboravio. Izvini, mati, evo, zaboravio, izvini. Kad dijete od roditelja, ili žena od čovjeka traži, u oči se gledaju. A kad roditelj od djeteta išće, ne može u oči gledati, stid, pa pogled obori. Nemoj me, sine, molim te, da od tebe pogled obaram. Nikad više nisam ni zakasnio, a kamoli zaboravio, rekao je moj drug.

Nije nam reći ni uh. Doći će tren kad će se oči naše sa našim očima morati sresti. A gadno će biti ako tada pogled oborimo.

(Tarik Dodić)

Komentariši