Ponoćne šetnje


(tekst i crtež: Bogdan Bogdanović)

Možda će biti neobično ako kažem da me zvučne, pa i taktilne uspomene ponekad više vezuju za gradove i građevine, no mnogo šta drugo što čulo vida ume otkriti i ponuditi. Stari most, razume se, pamtim pre svega po zadivljenom putovanju pogleda duž njegovih udvojenih lučnih linija. Raskoš tog kosmičkog putešestvija je neopisiva, ali je i apstraktna, isto onako kao što su apstraktne najviše filozofske istine. No, pamtiću taj most, pamtiću ga, čini mi se, i na drugom svetu, ako tamo ikada zalutam – pamtiću ga po neobičnim, dragocenim senzacijama čula dodira.
Često sam prelazio s jedne strane na drugu stranu, uzastopno i poviše puta; prelazio sam mirno, pažljivo, prihvatajući sa zahvalnošću i najtiše signale koje je čudesna građevina odavala.Voleo sam da preko njenih leđa traparam obuven u meke i, po prirodi ondašnjih stvari, uvek malo dotrajale patikc, pre svega zato što sam pod jabučicama tabana osećao prijatnu glatkoću izlizanih poprečnih kamenih rebara. Ovaj razgovor, razgovor odozdo preko tabana, obično se odozgo dopunjavao i vrhovima prstiju leve ruke. Leva ruka je manje vešta od desne (kod levaka je obratno), ali je zato daleko senzibilnija. Pretpostavljam da su ostaci prastarih magijskih moći nagomilani u “sećanju” leve ruke daleko više i dublje no u praktičnim iskustvima desne. Zato sam, po pravilu, noćne šetnje preko mosta i otpočinjao levom stranom: prstima jedva da sam dodirivao gornji profil kamene ograde.Posle kratkog doticaja dolazila bi jos po dva-tri preskočena, dakle nedodirnuta “dodira” pri čemu su jastučići prstiju ipak primili jedva osetne impulse nekog posebnog zračenja starog, zrelog kamena. O magnetizmu kamena moglo bi se govoriti samo ako bismo prihvatili da je kamen živo biće i da, u saglasnosti sa davno zaboravljenim teorijama “mesmerizma” prenosi svoje “informacije” okultnim putem na druga živa bića.
Imao sam običaj, zatim, da se obrnutim smerom, korak po korak, vraćam istim putem i da ispitivanje ponavljam desnom rukom. Desna ruka je, ka što sam rekao, nešto tvrđe pameti, pa su i obaveštenja koja prikuplja, sasvim druge vrste. Merio sam, naprimer, još uvek usred noći, nagomilanu toplotu dana (leva je ruka maločas registrovala nešto drugo – ne “toplotu”, već “toplinu”!), konstatovao sam vekovne stepene i vrstu erozije kamena; pronalazio spojeve blokova; napipavao u mraku metalne pijavice i kopče. Jednom rečju, prikupljao sam sve ono što je leva ruka, žudna sasvim drugih signala, prenebegavala da pokupi.
Istraživanja sam obavljao noću, jer sam hteo da budem sam i nisam želeo ikoga da zbunjujem. Verovatno bi mnogima izgledalo čudno, pa i smešno, kako mačjim korakom prelazim s jednog obalskog grebena na drugi, i natrag, ponekad i desetak puta uzastopce.Moji prijatelji – Šiba, Jole, Sadi, Ahmo – imali su razumevanja za moje sitne nastranosti, čak su im bile i simpatične, ali bi noćno bajanje nad Hajrudinovim mostom neizbežno ušlo u neku mostarsku pričicu, što mi nimalo ne bi smetalo, ali bi to zbog radoznalaca, svakako bio kraj mojih daljih noćnih eksperimenata. Ovaj brižljivo opisani davnašnji delić mog života danas je duboko na dnu reke, zajedno sa komadima zdrobljenog divotnog luka, ali mi uspomene na neki način daju pravo da se osetim njegovim delićem, njcgovom mrvicom. Ova sveta građevina, paradigma Sveta, mnogo mi je pomogla da, još kao vrlo mlad, sastavim sopstvenu knjigu arhitekture i čoveka. Danas, kad poželim da prizovem u sećanje mudrost arhitekture, mudrost čoveka, pa i mudrost Sveta – s mukom otvaram zgrčene ruke, gledam dlan levi, dlan desni, i u jedva primetnim titrajima prstiju naslućujem davnašnje dodire, mukle reči negdašnjih razgovora.

(priredio: Armin/cidom/20240512)

Komentariši